Корисни линкови
Ђачко срце
МОЈИ ПРЕЦИ
Тема ,,Моји преци“ је врло посебна за мене. Иако те особе више нема још увек сваки дан, рођендан, месец, зажелим да је загрлим, видим или пољубим.
Знам да се никада неће остварити, али то ме не спречава да је зажелим. Сваки дан ми је остала урезана она реченица: ,,Мама, да ли ћемо данас ићи код баке у дом?“ Питала сам је пар пута после њене смрти заборављајући да је више нема. Најболнија ствар у ових мојих 12 година ми је када сaм у суботу ујутру, 7.6.2025. године, сазнала да је више нема. Од тог дана ја више не разумем овај живот, не знам како живим без ње. Знам за ону народну изреку: ,,Кога нема, без њега се мора!“, али ја стварно не могу више без ње. Из дана у дан питам се: ,,Јесам ли ја крива за њену смрт?“, ,,Да ли сам тај последњи дан требала да одем?“, ,,Можда се наљутила на мене?“, ,,А шта би било да није имала рак?“, ,,Да ли би дуже живела да га није добила?“ Не знам, можда би све било лакше да сам је посетила тај последњи дан, али се онда предомислим па кажем: ,,Нe, болело би ме како год било, ни мање ни више.“ Понекад стварно помислим да ће ми се вратити.
Било ми је јако тешко да у овом саставу напишем њено име. Њено име је Анђа, а презиме Гегић. После пола године без ње могу рећи: ,,Вољени никад не умiру!“ и ,,Чекам васкрсење мртвих.“ Жељно ћу је чекати сваки дан на вратима у нади да ће доћи.
Николина Ђокић 6-1
(Наставница Радмила Јовановић)
ЈУТРО МЕ ЈЕ ПОДСЕТИЛО НЕ ТЕБЕ
Јутро је почело тише него иначе. Зраци сунца су улазили у моју собу баш онако нежно као што је моја бака умела да ме пробуди кад сам била млађа. Тог јутра као да ме је нешто стезало у грудима, у души. Схватила сам, јутро ме је подсетило на њу.
Тај мир и ту спокојност када ти се у сећањима јави особа које више нема, коју си бескрајно волео, сам осетила тог јутра. Јутро ме није подсетило на њен одлазак већ на њену доброту, њен осмех, на њене руке које су увек биле топле ма колико напољу било хладно подсетило ме је и на мирис колача који би се расуо по целој кући. Њене речи ће увек бити урезане у мени. Тог јутра сам осетила и радост и тугу. Радост, зато што сам захвална што сам имала такву особу као што је она у свом животу, а тугу зато што је више немам, зато што више нема никога ко би могао да ме дочека раширених руку као што је она могла, зато што нама оних нежних питања: ,,Како си?“, ,,Јел` си гладна?“, зато што су наши заједнички тренуци сада само једна лепа успомена ,зато што више нема оних прича које само баке умеју да испричају.
И ако је само у сећањима враћам, моја бака је оставила тих и драгоцен траг у мени који ће заувек живети.
Зорана Рачић 8-2
(Наставница Соња Андрић)
ПОРОДИЦА – НАЈСНАЖНИЈИ ЗАГРЉАЈ ЖИВОТА
Сваке године 15. маја обележава се Међународни дан породице – подсетник колико је породица важна у животу сваког човека. Породица је прва школа љубави, поштовања и поверења. Она је стуб сваког друштва и мирна лука у којој свако дете треба да се осећа вољено, сигурно и прихваћено.
У част овог значајног датума, ученици одељења 8-3, заједно са својом одељењском старешином Милицом Топлићан, одлучили су да ову тему обраде на један посебан начин. У склопу четвртог писменог задатка, одговарали су на дирљиву и животну тему: “Ко ме највише чува и брани?”.
Свако дете у свом саставу описало је особу или више њих који заузимају посебно место у његовом срцу – родитеље, баке и деке, браћу, сестре или чак кућне љубимце. Њихови радови били су искрени, емотивни и пуни захвалности. Посебно је лепо што су ученици међусобно читали радове и сами изгласали најбољи.
Најуспелији састав симболично је награђен, као подстрек да се лепе мисли и осећања негују, али и деле са другима.
Овим примером, одељење 8-3 показало је да празници попут Међународног дана породице нису само обележавање датума, већ прилика да се подсетимо шта нам је заиста важно – љубав, поштовање и подршка коју добијамо и пружамо у оквиру наше породице.
Порука:
Породица није само реч – она је осећај, уточиште, топлина. Чува нас, брани, учи и прашта. Нека сваки дан буде дан породице.
Tекст: наставница српског језика и књижевности Милица Топлићан
Моја пријатељица – састав
Моја пријатељица
Преко пута моје куће живи једна девојчица са којом се дружим од рођења.
Она се зове Снежана, али је зовем Снежа или Снеки. Она има браонкасту косу и увек носи коњски реп што јој јако лепо стоји, такође има браонкасте миле очи и носи црвене наочаре. Никад је нисам видела да носи тамну или црну одећу, увек је обучена у боје пролећа. Увек је видим са осмехом на лицу и никад није тмурна. Никад није била захтевна нити безобразна. Спремна је да сваком помогне. Није шкрта, увек хоће да подели и има јако добру душу. Што се тиче школе, добро учи и не заборавља домаће задатке. На часовима слуша и добро памти. Има јако леп рукопис и најлепше пише штамшпана слова ћирилице. Омиљени предмети су јој географија (као и мени) и биологија.
Снежа је показала својим понашањем да је једна јако добра особа и да ће пуно добра постићи у животу.
Ученица Анка Бошковић 5-1
Наставница српског језика и књижевности Сенка Стојнић
Посета Батањи – обележавање Дана српске културе и славе храма
Представници Основне школе ,,Јован Грчић Миленко” из Беочина, директор Драган Митић и помоћник директора Радмила Јовановић, заједно са представницима општине, председницом општине Биљаном Јанковић и начелником Општинске управе општине Беочин Филипом Радуловићем, и представником Удружења ,,Чувари баштине“ из Кикинде, Милинком Арсеновим, имали су част да и ове године посете братски град Батању у Мађарској поводом Дана српске културе и славе православног храма, Цркве рођења Пресвете Богородице, у суботу, 21.9.2024. године. Више од четврт века траје пријатељство и сарадња између Беочина и Батање, започето пре 27 година када су се побратимиле школе, а касније и градови.
Дан српске културе у Мађарској обележен је богатим програмом. Свечаност је започела јутарњом литургијом у православној Цркви рођења Пресвете Богородице коју су служили протојереј ставрофор батањски свештеник Илија Галић са јерејем Светомиром Миличићем из Деске и архијерејским намесником Далибором Миленковић из Сегедина. Ретроспективну изложбу петнаест година постојања Удружења уметника ,,Круг“, уприличену у основној школи, отворио је потпредседник Удружења Радивој Галић. Уследила је литургија у храму, коју су служили батањски свештеник Илија Галић и јереј Светомир Миличић из Деске, након чега је уследило сечење славског колача у црквеној порти. Кума славе ове године је Габријела Недучин Болдог. Ученици српске двојезичне основне школе из Батање сa својим учитељима и наставницима припремили су културно-уметнички програм, а за крај дана приређен је и свечани бал у Дому културе. Посебан утисак оставили су наступи фолклорног ансамбла ветерана из Темишвара, Вокално-инструменталног састава ,,Бисери” из Великог Семикуша и младих сестара Драгане и Наташе Рајичич који су одушевили публику својом енергијом, песмом и игром. Програм су водиле Весна Галић и Маријана Њима.
Овај догађај је још једном потврдио значај и дубину веза између два града и две државе у којима живи српски народ. Овакве посете свакако ће наставити да јачају везе међу Србима.