Јутро је почело тише него иначе. Зраци сунца су улазили у моју собу баш онако нежно као што је моја бака умела да ме пробуди кад сам била млађа. Тог јутра као да ме је нешто стезало у грудима, у души. Схватила сам, јутро ме је подсетило на њу.

Тај мир и ту спокојност када ти се у сећањима јави особа које више нема, коју си бескрајно волео, сам осетила тог јутра. Јутро ме није подсетило на њен одлазак већ на њену доброту, њен осмех, на њене руке које су увек биле топле ма колико напољу било хладно подсетило ме је и на мирис колача који би се расуо по целој кући. Њене речи ће увек бити урезане у мени. Тог јутра сам осетила и радост и тугу.  Радост, зато што сам захвална што сам имала такву особу као што је она у свом животу, а тугу зато што је више немам, зато што више нема никога ко би могао да ме дочека раширених руку као што је она могла, зато што нама оних нежних питања: ,,Како си?“, ,,Јел` си гладна?“, зато што су наши заједнички тренуци сада само једна лепа успомена ,зато што више нема оних прича које само баке умеју да испричају.

И ако је само у сећањима враћам, моја бака је оставила тих и драгоцен траг у мени који ће заувек живети.

Зорана Рачић 8-2