Тема ,,Моји преци“ је врло посебна  за мене. Иако те особе више нема још увек сваки дан, рођендан, месец, зажелим да је загрлим, видим или пољубим.

Знам да се никада неће остварити, али то ме не спречава да је зажелим. Сваки дан ми је остала урезана она реченица: ,,Мама, да ли ћемо данас ићи код баке у дом?“ Питала сам је пар пута после њене смрти заборављајући да је више нема. Најболнија ствар у ових мојих 12 година ми је када сaм у суботу ујутру, 7.6.2025. године, сазнала да је више нема. Од тог дана ја више не разумем овај живот, не знам како живим без ње. Знам за ону народну изреку: ,,Кога нема, без њега се мора!“, али ја стварно не могу више без ње.  Из дана у дан питам се: ,,Јесам ли ја крива за њену смрт?“, ,,Да ли сам тај последњи дан требала да одем?“, ,,Можда се наљутила на мене?“, ,,А шта би било да није имала рак?“, ,,Да ли би дуже живела да га није добила?“ Не знам, можда би све било лакше да сам је посетила тај последњи дан, али се онда предомислим па кажем: ,,Нe, болело би ме како год било, ни мање ни више.“ Понекад стварно помислим да ће ми се вратити.

Било ми је јако тешко да у овом саставу напишем њено име. Њено име је Анђа, а презиме Гегић. После пола године без ње могу рећи: ,,Вољени никад не умiру!“ и ,,Чекам васкрсење мртвих.“ Жељно ћу је чекати сваки дан на вратима у нади да ће доћи.

Николина Ђокић 6-1

(Наставница Радмила Јовановић)